Autorka vise od dvadeset romana, putopisa i eseja, Nada Marinkovic (27. novembar 1921 - 17. oktobar 1998) odavno nosi epitet jednog od najcitanijih srpskih pisaca u poslednjih nekoliko decenija. Rodjena u Karlovcu, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije pohadjala je na Sorboni. Bila je urednik i kriticar u Literarnom odeljenju Radio Beograda od 1950. godine, clan mnogih udruzenja knjizevnika i novinara u Jugoslaviji i inostranstvu, kao i Evropskog drustva za kulturu. Pored brojnih i razlicitih clanaka i feljtona u domacoj i stranoj periodici, objavila je u posebnim knjigama i brojne putopise i putopisne eseje („Kina", 1958, „Stanice u vremenu", 1966, „Zagonetka casa", „Krug se zatvara", 1969, „Paganski Angelus", 1976), eseje („O umetnosti"), publicisticke zapise, biografije i monografije, a medju vaznije publikacije spadaju: „Secanje na Krlezu" (1987), „Igra ogledala: zapisi o zivotu i umetnosti" (1983), „Mir i nemir Isidore Sekulic" (1974), „Vukova Mina" (1975), „Zivot i delo Vlaha Bukovca" (1980). Siroj citalackoj publici poznata je po pripovetkama i romanima koji su doziveli nekoliko izdanja, a medju tim delima se posebno isticu: „Godisnja doba" (roman, 1961), „Ludi jahaci" (roman, 1972), „Neobican dar" (pripovetke, 1973), „Prometej u traganju za vatrom" (biografski roman, 1987), „Razna lica ljubavi" (cetiri romana i trideset pripovedaka, 1989-1990), „Incest" (roman, 1991), „Slucaj" (roman, 1993), „Naslednici" (roman, 1995), „Nestajanje" (roman, 1996), „Dodir" (roman, 1996), i mnogi drugi. Ljubav kao osnovni smisao citavog covekovog postojanja, strasti i neznosti, ljudske sudbine i patnje, psiholosko nijansiranje likova i neprekidna traganja samo su neke od odrednica njene proze koja je sva u znaku pokretanja brojnih pitanja na koje je spisateljica iskreno nastojala da dâ odgovor, stvarajuci dela koja i danas plene svojom aktuelnoscu.